Zimski period se polako ali sigurno bliži, pa se čini da je vreme da se ljubitelji pisane reči, slično kao što je to bio slučaj sa gradskim toplanama, pozabave poslednjim pripremama za dugi i hladni period. Kao što većina ljudi koja čita ovaj tekst to jako dobro zna, i kao što će, nadamo se, veliki broj ljudi to možda baš ove zime shvatiti i priključiti im se, ne postoji lepši i prijatniji način da se provede sporo zimsko posle podne od toga da se udobono zavaljeno u toplom kutku sopstvenog doma čita neka nova, po mogućstvu dobra knjiga.
Moglo bi se reći da je ta idilični zimski čitalački doživljaj rame uz rame sa onim kada se u ležaljci, na obali mora u predvečernjim časovima uživa u godišnjem odmoru i za njega pažljivo odabranom štivu. No, kako je za to odavno kasno, i leto se već uveliko završilo, preostaje samo priprema za pomenuto hladno godišnje doba.
Kratak pogled na policu sa knjigama i blagi osvrt na pročitano u prethodnom periodu će veoma brzo i sasvim izvesno dovesti do nedoumice oko toga da li je bolje možda se ponovo pozabaviti nekim delom koje je već ostavilo utisak u nekoj određenoj tačci u životu, da li čitati knjigu koju je bliska osoba nevešto odabrala kao poklon, pitati priljatelje za preporuku ili se držati sigurnog suda vremena, pa se pozabaviti nekim propuštenim klasikom ili možda prošlogodišnjim dobitnikom neke značajne kjiževne nagrade. Postoji još jedna mogućnost, a to je da se šansa da nekim izdanjima koja ćemo ovde preporučiti, knjigama od kojih su neke obljavljene tokom tekuće godina ili su već odavno postale popularne kako među čitaocima – tako i među književnim kritičarima. Za početak su tu dva dela koja se nekako spontano, a ipak neizbežno, svako na svoj način, nameću kao odlični izbori za uvod u stimulativnu, ispunjenu i iznad svega zanimljivu čitalačku zimu.
Knjiga nespokoja
’’Knjiga nespokoja’’ je delo portuglaskog autora Fernanda Pesoem, a o tome kojoj književnoj vrsti pripada se još uvek vodi polemika. Bilo da se složimo da je u pitanju dnevnik, esej, roman ili poezija koja nije pisana u stihu, ono što sa sigurnošću znamo je da se bavi Pesoinim razmišljanjima, kao mladića od 24 godine, u periodu koji prethodi prvom svetskom ratu, a koja počinju od 1912 godine. Smatra se da je autor knjigu pretežno pisao za sebe, koristeći se pseudonimom Bernando Soares, čiji je lik pomoćnika knjigovođe u Lisabonu pružio jednostavnu ali upečatljvu karakterizaciju života prosečne osobe u portugalskoj nižoj klasi. Upravo je ta karkaterizacija knjigu svrstala među značajna dela svetske književnosti, a objavili su je njegovi prijatelj skoro pola veka nakon njegove smrti.
Delo je izrazito segmentirano i sasvim nelinearno, podeljeno u veliki broj kratkih i jakih, naglašenih opisa koji strukturom i sadržajem odjekuju između poezije i proze. Neke od njegovih uvida i argumenata mogu delovati nelogično, a moguće ih je razumeti tek nako što se prestane sa insistiranjem na lucidnošću i njihovom osnovanošću. Po Pesoinom mišljenju samoistraživanje vodi do muke i otuđenja, čime on, povremeno, odbacuje dominantne narative o tome da je u pitanju veseo proces. Njegova razmišljanja, čak i dok se zadržava na njima, ostaju odvojena od od većeg dela celokupnog sadržaja, a u više navrata ukazuje i na svoju emocionalnu distanciranost, otuđenost od objekata sopstvene mašte. Iako bi neki pisci možda uklonili semantičke greške ili verbalno povezivanje trenutaka uvida i osećanja, Pesoa ih ostavjlatu gde jesu, kako bi bili uzeti u obzir, čime sugeriše njihovo jedinstvo.
Vukovi i pastiri
Novi roman Tajane Poterjahin “Vukovi i pastiri” koji se se na policma knjižara našao upravo tokom ove godine predstavlja jednu veoma uzbudljivu sagu o ratu, ljubavi i odanosti. Sanitetski major Milan Nestorović se nakon mnogo godina vraća u rodni kraj, Matarušku banju, gde je, po nalogu predsedika srpske vlade, generala Nedića, dobio nameštenje u novootvorenom domu za decu izbeglice. Rastanak od svoje, do tada jedine ljubavi, događaji iz Velikog rata tokom kojih je još kao dečak izgubio nogu, raskinuta veza sa majkom i zagonetna smrt oca su učunili da major Nestorović postane i nesostljiv na bol.
Uprkos tome, sve što je naučio što je mislio da zna i o ljubavi, i hraborsti i o samom ratu naći će se pred ispitom toko dugih ratnih godina, godina koje će obeležiti glad i haos, stradanja muke, koje će on provesti u domu, domu koji je predstavljao jedino utičište za hiljade i hiljade dečaka i devojčica. Tokom tog perioda će ga zavoleti tri žene i ’’zamrzeti ’’ sve tri strane učesnika u sukobu na ovim prostorima. Iako je bio ubeđen da mu je tokom života mržnja bila vodilja, pravu istinu će uspeti da otkrije tek kada se suoči sa njom. Tajana Poterjahin je srpska književnica i antropolog, čiji opus odlikuje pisanje o istoriji svoga grada i svoga naroda, o slojevima naše stvarnosti koji, kako sama zna da kaže, ćute neistraženi i nenapisani.